Kuda nas to vodi naša Atlantida
Nemiri u nama
Pred potonuće
Vreli dah ljubavnog žara
Napušta nas
Dajući primat usahlom pepelu na izgorjelom ljubavnom ognjištu
Dok stojimo još noćas posljednji put
Na palubi krhotina ljubavi
Predajemo se u nježni zagrljaj
Suze vrele ostavljaju crvene tragove na našim obrazima
Šapućemo koliko smo se voljeli
Dok nismo se nasukali i udarili
Na santu ledenu
Tvoje prevare
Mene moja Atlantida nosi na dno boli i besanih noći
Ali previše ponosna sam
Da bih ti oprostila to što sam prevarena
Tonem u bolnim vodama, grcam, krkljam
Dok ne nastupi potpuni smiraj
Tebe, Atlantida nosi u njen zagrljaj
U ogromna, neistražena prostranstva njene ljubavi
Iako tvrdiš da me još žarko voliš
Zaboravićeš me, čim mi okreneš leđa
Danas sam ja prevarena…
Ali sutra, možda ću ja biti manje prevarena
Od tebe…
Srećno, plovi sa svojom Atlantidom
Povratka Nema…
Najsrdačniji pozdrav ti upućujem… 🙂
Čitam i uživam u tvojoj poeziji!
Hvala ti punooo.:D:D:D
I ja vas punooo, punooo toplo pozdravljam. 😀